Promene...

Kretanje napred ili cik-cak?
Zadovoljstvo, tuga, radost, sreća u koracima... 
Januar 2010.
Donela sam odluku da ne čekam da dođe već sam mu krenula u susret. Ne njemu već životu. A mislim na njega koji će doći. 11. januar početna tačka promena u meni. Ogledam se u sebi (a to onda postaje sve manje važno), ali se sve više ogledam u drugima. Predugo sam se u sebi ogledala i izgubila repere. Možda ih ipak nisam izgubila već su se samo iskrivili.
Februar 2010.
Poletela sam. Otvaraju se novi prozori. Kuća je prodisala. Neke nove boje i svetlo koje me obasjava iznutra.
       -Ti blistaš. Mora da si se zaljubila?
       -Da, blistam. Da, zaljubila sam se. U sebe. Volim novu-staru sebe.
Mislila sam da sam se promenila i da postajem druga Ja. Ali ne. Samo sam se vratila sebi. I zaista sijam. Blistam iznutra. Privlačim. 
Mart 2010.
Novi doživljaji. Novi planovi. 
April 2010.
Stara radost življenja u meni. 
Maj 2010. .....i dani se nižu
Susret u jednoj majskoj večeri. Prepoznavanje. Dodir dve duše. I krenuli smo na put. Nije lako. Dve duše imaju jednu malu dušicu koja vapi za ljubavlju koliko i moja. Dve duše stvaraju svoje malo ostrvo vremena, malo po veličini ali gigantsko po suštini. Sad volim sve. Volim i ovu peglu. Volim ritam jutro – dan – veče, doručak – ručak – večera i užine za malu dušicu. Volim i plivam. Ne smetaju mi talasi. Znam kako da se izborim. Znam da me čekaju ona dva oka kad sve umine i noć padne. Volim njegovu staloženost i mirnoću i vragolast pogled. Volim što me kapira i čita. Volim što sam postala Ja ona koja pita i traži. Imam tu još da učim ali sam bolja nego ona stara Ja koja je sebe zanemarivala.
Nije sve bilo lako. Ne. Bilo je i suza. Od jednog opuštenog hotelskog života u okrilju roditeljske kuće uskočila sam u novi svet obaveza i konstantnog planiranja. Stvarno sam bila u haosu. Mislila sam kakvo mi je ovo letovanje. Da li je to ono što želim? Onda smo pričali i kockice su se složile. Idemo korak po korak. I hodam.
Sad sa radošću.
A kad me zagrle male ruke i stave glavu u krilo onda... To je čista radost. 

Znanje je moć

Don’t Make Assumptions
Find the courage to ask questions and to express what you really want. Communicate with others as clearly as you can to avoid misunderstandings, sadness and drama. With just this one agreement, you can completely transform your life.

U mom omiljenom časopisu Sensa upravo pročitah članak o spiritualnom učenju Miguel Ruiza. Napisao je nekoliko knjiga u kojima deli svoje učenje sa drugima. Poenta je da prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo, da budemo istinski srećni živeći život u kom smo slobodni da budemo to što jesmo i prihvatimo druge ljude onakve kakvi jesu poštujući ih i ne sudeći o drugima, a onda će drugi zauzvrat poštovati nas i prihvatati nas
baš onakvima kakvi jesmo. Možda ovo zvuči utopistički ali kad pročitate šta Miguel kaže o svakom od pet sporazuma onda biva jasnije šta on zaista misli.

Prvi sporazum
Budite u besprekornom skladu sa svojim rečima

Drugi sporazum
Ne shvatajte ništa lično

Treći sporazum
Ne donosite zaključke unapred

Četvrti sporazum
Uvek dajte sve od sebe

Peti sporazum
Budite sumnjičavi, ali naučite da slušate


Na mene je večeras najveći utisak ostavio četvrti sporazum. Ja jesam osoba koja unapred donosi zaključke i sudi o postupcima i mislima drugih ljudi. Kažu da je donošenje zaključaka unapred i njihovo lično doživljavanje početak pakla u ovom svetu jer tako samo mučimo sebe. Istina je ljudi često imaju potrebu da sve objasne i opravdaju ali ne usmeravaju pažnju na istinu već na ono što oni misle da je istina. Uvek je bolje pitati i razjasniti stvari, a ne donositi zaključke unapred. Bolje je naći hrabrosti da postavimo pitanje i izrazimo ono što stvarno želimo.


Ja sam se više puta opekla ne poštujući ovo jednostavno pravilo.

Bazajući internet nebom naišla sam na ovaj zanimljiv sajt: Toltec Spirit

Philip Glass Seventh Symphony "Toltec"

Pričam ti priču

Pisala sam u nekom drugom vremenu tekstove na dva bloga. Često se dešavalo da ih zatvorim za komentare jer sam imala potrebu da stavim na papir svoja razmišljanja a malo je bilo interesovanja za mišljenje i komentare drugih blogokolega. Ustvari ja sam blog više kapirala, a to i sad mislim, kao mesto gde vodimo svoj lični dnevnik. A zašto onda lepo nisam otvorila svesku i te 2007. kad sam otvorila prvi nalog na blogu, krenula da ispisujem stranice ličnog dnevnika i čuvala svoje misli za sebe. Pa nisam. Nisam jer je negde tinjala potreba da drugi pročitaju i saznaju za mene. Odakle ta potreba da doživim sebe kao deo javnog prostora i da svoje misli saopštavam javnosti i ipak negde tražim reakciju na svoje pisanje?
U međuvremenu sam se sa jednog bloga preselila na drugi jer sam izgubila pravo pisanja u talasu redizajna ali i tada mi je bilo teško da razmenjujem misli sa drugima. Izgleda mi kao da sam htela da ostavim trag svojim misli, osećanja, a onda da pročitam reakcije drugih bez velike potrebe da na njih reagujem. Moj blog je moja kuća i kako da se ne obratiš ljudima koji svrate kod tebe. Baš nezgodna situacija, zar ne? I što sam ja sad otvorila svoj blog ako ne želim da komuniciram sa ljudima? Šta koga briga da li ja imam nešto da izjavim ili ne.
Kovitlaju misli ovom mojom glavom.
Ako neko ovde i svrati znam da ću mu se obradovati.